Serbian English Macedonian Russian
Oct 24

БЕСЕДА НА ЗЕБРЊАКУ

 gordana stojkovska

blanck


Прве речи овог малог слова поштовања и покорности величини делa и хтењима својих предака ћу посветити једној дивној особини српских војника која је запамћена и уписана у сећању и делу оних који су као савезници крстарили нашим земљама. Из записа швајцарске хуманитарке, Катарине Кларе Штурценегер, сачувана је мала иконица традиције и вере, поука о племенитости и уважавању живота како својих, тако и туђих. „Уђох у катедралу... Свеће су гореле за мртве. И ја сам упалила једну за хероје Србије, мушкарце и жене, пале као жртве отаџбинске дужности, упалила сам још једну за цео свет, за оне који су заувек затворили очи у ова страшна времена, за пријатеље и непријатеље који имају мајку што плаче. Или оца у жалости, или неко вољено створење, којем ће увек недостајати и које ће га увек чекати. Нек свако има једну светлост која ће сијати на његовом гробу!

У Србији сам прихватила тај обичај. Сваки од оних што су пали имао је своју свећу; друг ју је палио за својег брата по оружју, или за свог непријатеља, а онда је стајао поред умирућег, непомичан и нем, молећи се Богу.“

Стојимо као чувари успомена и покошених радости које су се просуле по овим гудурама, као потомци великих душа малих људи који су изнад свих вредности ценили слободу, који су уз дубоку веру у Бога и правду чували своје, за будућност својих покољења. Стојимо непомични и неми свесни да се много тога променило, да свет корача чизмама од седам миља, али да голгота Срба није окончана. Мали смо народ по броју и квадратури, мали је језик наш насушни у оквиру глобализацијских мера и норми, али та мала српска душа је пуна величина својих предака градитеља и великаша, богоугодника и слободосањара који су остављали своје животе и младалачке наде по овим и сличним стрминама, верујући у светлије сутра за три прста Крститеља, знајући да ће намерник или далеки потомак у духу вере и традиције запалити свећу да се њен сјај супротстави тмини, да ће нека нежна, а достојанствена душа измолити молитву и подсетити се вредности које су изнад свих вредности.

Дали заиста савремени човек може поверовати да је истина кула од песка, па је свако може обликовати, урушити и изнова саградити, да се може експериментално калкулисати њоме и да је свако може употребити по личној или по потреби неке интересне групе. Истина је као и правда, спора, понекад склиска, али она је вредност времена, вредност универзалне енергије и увек дође њен дан. Можда је вековна борба наших предака за истином и правдом изазвала неко симбиотичко повезивање мисаоног и генетског склопа, па смо такви, богом дани, слични и истрајни као и наши прадедови, наше прамајке, као што ће бити и наша деца.

Ми знамо своју прошлост и подигнуте главе стремимо будућности. Неки сумануто гребу фреске са зидова наших храмова. Неки их прекштавају, својатају и негирају. Ми знамо и ми нећемо ћутати. Превише је српске крви просуто по балканским камењарима, превише је туге и страдања наметнуто тако малој земљи. Пред нама је исто тако велика и светла дужност очувања истине, расветљавања величине и значаја свега онога од чега се ниједан Србин неће одрећи. Имамо прошлост светлу као сунце. Прошлост ратника али и чувара вере и земље, чувара свог рода, имамо прошлост градитеља и ктитора, Немањића и Хребељановића, духовност и писмо Светога Саве и Јефимије, Караџића и Павића, чаробњаштво боја  Барилијеве и Јовановића, имамо Душана и Ђорђа, Милоша и Лазара, незнане и знане јунаке са Зебрњака, Цера, Кајмакчалана... Имамо себе и реч истине. Мач нашег времена је реч. Ванвременска, оштра и истинита. Пријатељи, истина је наша дужност, зато говорите, пишите, потсетите заборавне, објасните незнанцу, расветлите намернику. И овде где почивају мошти наших предака, понављам у име свог рода да поштујемо туђе, али се својег никада нећемо одрећи.

Стојимо и питамо се као и многи наши у одсудним часовима, шта нам је чинити. Голгота српског православља, светосавља, туга наша косовска није окончана.  Али стојимо уздигнуте главе, јер знамо да нам је чинити оно, што чинили су и наши пре нас. Очувати род, очувати језик и сећање, очувати дух правдољубивог и богоугодног народа.

Драги моји, треба зидати, подићи мостове, куће, школе, треба зидати пријатељства, али пре свега, камен на камен требамо положити и ово здање обновити. Обновимо Збрњак, јер он је још једно слово о истини српског рода. Ми заједно можемо и морамо обновити Зебрњак!

                                                                                    Гордана Стојковска

                                                            Председник Српске заједнице у Македонији и

                                                    Председник Националног савета Срба  у Македонији

Зебрњак, 24.10. 2010.


blanck
Автор: InDesign™
Печати PDF

glas_rusije_logo12

Глас Русијe

на српском језику

Међународни радио

Србија

Глас Америке

на српском језику

2010 © InDesign™. Сите права се задржани.